Ceo život sam proveo u kafani

int97pic1

intervju: Haris Dzinovic
Ceo zivot sam proveo u kafani
Autor: Simonida Milojkovic | 27.09.2009.

Kako gde sam bio sedam godina? Stvarao sam porodicu. Ozenio sam se, dobio jedno dete, drugo… Malo li je? – objasnjava Haris Dzinovic zbog cega je toliko proslo od njegovog poslednjeg albuma. Novi izlazi u novembru, a koncert u „Beogradskoj areni“ odrzace 11. decembra.

int97pic1

Kako su deca, Djina i Kan?

– Odlicno. Slusaju, dobra su deca. Mi se i ne trudimo puno oko njih. Nekako su ispali bas dobri, onako sami po sebi. Covek moze samo da pozeli takvu decu.

Cemu ih ucite?

– Od prvog dana razgovaram sa njima ozbiljno, kao da su odrasli. Nikada im nisam tepao, tako da savrseno govore. Brzo kapiraju i odlicno sve razumeju, i ekavicu i jekavicu. Djina me pita: „A sto ti, tajo, govoris tako, a ja ovako?“ Ja govorim, reko, ovako zato sto sam Sarajlija, a ti govori onako kako se tebi svidja.

Idu u francusku skolu?

– Da. To je zbog toga da bismo mogli u svakom trenutku, gde god da se nadjemo u svetu, da ih izvucemo iz ove skole i kao punjac za telefon ukljucim u drugu. Ja zvanicno zivim u Francuskoj, tamo mi je boravak, bez obzira sto dobar deo godine provodim ovde.

Stvarate preduslove da se deca formiraju kao svetski ljudi.

– Oni ce se verovatno tako formirati. Ali ne samo oni. Deca na ovom podneblju se formiraju kao svetski ljudi, najvise zahvaljujuci internetu i tehnickim pomagalima. Ne vidim razliku izmedju desetogodisnjaka u Americi i u Beogradu. Danas su svi svetski ljudi.

Ko je strozi prema deci, Melina ili vi?

– Ja sam strozi. Ponekad viknem, a imam i dubok glas pa zvucim jos stroze nego sto jesam. Mada, to je retko, jer su deca dobra i poslusna.

Planirate li trece dete?

– Ne znam… Ne verujem.

Pominjali ste da zelite da imati fudbalski tim sacinjen od dece.

– (smeh) Bilo je to u periodu kada smo previse zeleli decu. Za sada nam je dvoje dovoljno.

Mozete li da uporedite svoje detinjstvo na Bas-carsiji i detinjstvo vase dece u Beogradu?

– Moje je bilo mnogo bezbriznije. Takvo je bilo vreme. Sa sedam godina ides sam u skolu, niko ne mora da te prati; vracas se kuci sam, spavas gde hoces, radis sta hoces… Kazes policajcu: „Ciko dira me ovaj“, i sve je reseno. Sada je potpuno drugacije. Ne samo ovde, vec svuda u svetu su ugrozeni bezbednost i licni integritet. Zivot vredi kao probuseni dolar. Kao na Divljem zapadu.

Plasite li se vremena koje dolazi?

Zbog kafane ste napustili fudbal iako ste igrali u prvom timu „Zeljeznicara“, a onda ste zbog zene ostavili kafanu…

– A, ne! Kafanu nisam ostavio. Ona ce ostati moje najomiljenije mesto u zivotu. Kafana zasluzuje poseban pijedestal. Ali sve redje odlazim jer vec dobro znam kako ce se izlazak u kafanu zavrsiti. Scenario je uvek isti, nema vise sta da me iznenadi. Ipak volim ponekad da izadjem sa prijateljima na neku dobru klopu, casu vina i casu razgovora.

Kako je supruzi Melini poslo za rukom da vas smiri?

– Nije mene Melina smirila. Ja sam dobre dve-tri godine pre dolaska Meline, dok sam jos ziveo u Parizu, pet od sedam dana provodio u kuci. Samo sam dva dana nedeljno isao u kafane. A u Parizu ne izaci uvece – to je krivicno delo. Ali, dodje do zasicenja kod coveka… Dosadilo mi je, dojadilo. Ceo zivot sam proveo u kafani. Tako da to smirivanje nije Melinino delo, vec moje, autorsko.

Brak je divna i jednostavna stvar

Treba li covek da udje u brak tek kada mu dosade izlasci?

– Ne treba da udjete u brak zato sto vam je dosadio samacki zivot, vec ako ste nasli nekog s kim mozete da zivite. Vrlo je vazno da ljudi mogu da trpe jedno drugo, jer nismo mi bas potpuno cisti usli u zajednicu. Ali, interesantno je to koliko je zivot u braku jednostavan.